Дугови

ГЕНЕРАЛ ЂОРЂЕ СТРАТИМИРОВИЋ (1822–1908), ЈЕДАН ОД УТЕМЕЉИВАЧА СРПСКЕ ВОЈВОДИНЕ
Повратак северног вожда
Из старе српске племићке породице, изузетан официр, у младости пустоловног духа, у револуционарном метежу 1848–1849. одмах се ставио уз свој род. Командовао је српском војском и извојевао низ блиставих победа над знатно јачим мађарским нападачима, што је спасло народ. Кнез Александар Карађорђевић даровао га је својом генералском униформом и Карађорђевом сабљом, Његош га одликовао Обилића медаљом, кнез Михаило Обреновић се са њим окумио... Захваљујући посебном Одбору и Центру за развој Шајкашке, посмртни остаци генерала Стратимировића у септембру 2021. пренети су из Беча у Србију и сахрањени у Сремским Карловцима

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива Одбора за повратак вожда Ђорђа Стратимировића у Отаџбину

Ђорђе Стратимировић је необична личност, тешко докучивим судбинским ознакама обележена у свом времену толико да би могла послужити као добар сиже за неко занимљиво драмско штиво – авантуриста, бонвиван, романтик, али и стратег, дипломата, војсковођа. Зашто би српско памћење требало да га уврсти међу оне који су умели да се издигну изнад заборава? Зато што је у веома битним тренуцима за српски народ у Војводини, на половини ХIХ века, умео да се наметне као непоколебљиви борац, предводник, који је имао јасну визију.
Рођен је 1822. у Новом Саду, у угледној српској породици. Отац Василије – племић и велепоседник, био је заступник фрушкогорских манастира, док је мајка Јулијана потицала из породице Петровић, веома поштоване у то време. Често се истиче да је својом појавом и личношћу она и сама заслуживала поштовање породице Стратимировић, посебно митрополита Стефана.
Породица је Ђорђу приуштила основно образовање на породичном имању у Кулпину. Гимназију уписује у Новом Врбасу, где до изражаја почињу да долазе неке од одлика његовог младалачког карактера – неспутана нарав, дружење са вршњацима, картање, читање љубавних прича и позоришних дела. Због изненадне смрти оца, Ђорђе се враћа у Кулпин, али без намере да се ту задржава. Наиме, жеља му је била да оде у Беч и упише Војну академију, што је и остварио након што је прошао припреме у Тителу.
Године које су следиле научиле су га строгом режиму живота, али и томе како да искористи слободне тренутке, бавећи се гимнастиком, куглањем, разонодом са друштвом и читањем, што је увек у њему будило нарочиту страст. Посебно је уживао у делима Валтера Скота. Његов најбољи пријатељ на Академији био је Фердинанд фон Бауер, каснији министар рата у Хабзбуршкој монархији. Захваљујући издашној подршци породице, увек је био добро обезбеђен, али је остало забележено да је за пет година школовања у Бечу тек два пута видео мајку, што на његово породично окружење није остављало позитиван утисак.

ВРТЛОЗИ БУРНЕ МЛАДОСТИ

Као одличан ученик, после успешно завршене Академије, могао је да бира где ће, као потпоручник, почети своје службовање. Изабрао је коњичку регименту у Ломбардији, где је живео лагодним животом, углавном захваљујући издашним уплатама које је добијао са породичног имања. Међутим, као ни остали војници, није био лишен неспоразума са локалним становништвом, па и разбојницима, јер аустријски официри нису били омиљени у тој регији, која је више нагињала уједињењу са осталим италијанским крајевима. Када се томе дода да је свој младалачки жар најчешће обуздавао у дружењу са лепим женама и да је због тога често имао проблема на послу, постаје јасно зашто је у њему полако копнила жеља да се уздигне у војничкој каријери, што га је на крају и навело да напусти службу.
После бројних необичних искустава, од строге војничке дисциплине до љубавних авантура, од спиритизма до френологије и којечега другог, одлучује да се 1843. врати у родни Кулпин.
Неспутана нарав младог човека довела је, међутим, Ђорђа до нових неспоразума, чак и у родном крају, из којих га је углавном извлачио породични углед. У то време се одиграва његов сусрет са лепом госпођицом Мајом, из племените породице Зако од Бајше, и он ће за њега бити од пресудног значаја. Али, као и све друго у његовом животу, ни та прича није прошла без великих проблема. Наиме, Маја је била намењена окружном пуковнику, који је имао наклоност њених родитеља, али не и њену. Она је хтела Ђорђа и... невоље су дошле по своје. Тајно су се виђали на њеном имању у Бајши, али је на путу до ње он успевао да прође кроз различите конфликте, заваде, чак и двобоје, што је на крају довело до тога да му и у селу ускрате гостопримство, што га, наравно, није натерало да одустане.
Када је, напокон, Маја пристала да побегне са њим, кренула је општа потера, на коју је она пустила чопор својих паса, а месни парох није желео да их венча, знајући да митрополит Јосиф Рајачић не подноси Ђорђа због његовог „конкубинатског живота”. Венчали су се, ипак, у суседном селу, због чега је тамошњи парох касније сносио последице. Због свих тих бурних доживљаја уследила је Ђорђева болест, после које се напокон помирио са Мајином породицом. У следећим годинама срећу младог пара реметила је једино околност да ниједно од њихово троје деце није поживело дуго након рођења.

У ДРУКЧИЈЕМ ПРЕВИРАЊУ

Бурна младост Ђорђа Стратимировића као да је наговестила  и бурне године за српски народ, у којима је до изражаја дошло обиље његових талената. Европом се 1848. шири талас револуција против феудалног система и борба за национални идентитет. Буде се и народи Хабзбуршке монархије, међу њима и Мађари. Све је у почетку имало социјални карактер – пљачкање манастирских поседа, складишта хране и продавница. Кроз све то полако долази до стварања националног и политичког става Мађара.
Срби у почетку стају уз мађарску страну. У Новом Саду се формира организација за чување реда и мира и на њено чело стаје Ђорђе Стратимировић. У Пожуну долази до сусрета српске делегације са такозваном мађарском владом на којем Срби постављају захтеве за своју аутономију, али до договора не долази, после чега преговора са Мађарима више није било.
Од марта 1848. почињу побуне Срба, у Панчеву, Земуну, Карловцима и многим другим местима. Разилажење између Срба и Мађара је потпуно, јер Мађари нуде само грађанске, али не и националне слободе. Српска црква углавном подржава аустријску страну, а Срби у целини, свесни ситуације, почињу да се припремају за све извеснији сукоб. Од митрополита Рајачића се тражи да сазове црквено-народни сабор, на коме је основан Главни одбор Српске Војводине, на чије је чело стао Ђорђе Стратимировић.
У Карловце су 13. маја 1848. пристизали сви који су гајили снажне родољубиве осећаје, из свих крајева у којима су живели Срби у Војводини, па и из кнежевине Србије, Црне Горе, Славоније, Далмације, Хрватске. Према неким проценама, у Карловцима се тог дана окупило између десет и петнаест хиљада људи. Тог дана Јосиф Рајачић је уздигнут у ранг патријарха, а за војводу је изабран генерал Стеван Шупљикац. Изабран је и Главни народни одбор, као и привремена влада Српске Војводине. Одређена је и њена територија: Срем, Барања, Бачка и Банат са бечејским и кикиндским дистриктима и шајкашким батаљоном.
Нажалост, српска депутација која је потом била у посети аустријском цару, представљајући одлуке Мајске скупштине, није остварила жељени ефекат. Срби нису прихваћени као народ, већ само као вероисповест, у потпуној зависности од Будимпеште. Мађари нису прихватали одлуке Мајске скупштине, а Лајош Кошут је тражио припрему 200.000 војника за рат са Србима. Ђорђе Стратимировић је, у одсуству Шупљикца, изабран за главног команданта српских снага, које су бројале око 40.000 људи. У Србији је почело окупљање добровољаца, које је предводио Стеван Книћанин.

НА ВИШЕ СТУПЊУ ИСТОРИЈЕ

Први напад Мађари су извели на Карловце 11. јуна. Иако је била бројчано и технички знатно слабија, српска војска је одбила напад, при чему је до изражаја посебно дошао предводнички дар Ђорђа Стратимировића. У војно-стратешком погледу, ова победа није имала велики значај, али јесте у моралном. За овим следи још један Стратимировићев подвиг – заузимање магацина тителског батаљона, због бољег опремања српске војске. Мађари потом добијају битку код Вршца, али зато пропадају њихови напади на Сентомаш, Турију и Чуруг. Срби убрзо остварују победу у бици код Перлеза, у којој Стратимировић поново доказује своја изузетна командна умећа.
Нажалост, у корак са свим тим, нагло се разболела његова жена Маја, која му је била велика подршка у свим војним активностима. Она је преминула 3. августа 1848. и Ђорђе је веома тешко поднео тај ударац, али је био свестан да мора да се врати покрету на чијем је челу био. Следила је још једна битка за Сентомаш, коју су Мађари најављивали као пресудну за гушење српске буне. Битка је трајала неколико дана, Мађара је било три пута више, а њен ток је пратила и београдска штампа. Коначно, Срби су остварили велику победу, уз знатан допринос свих заповедника, а посебно Ђорђа Стратимировића, који је овом приликом и рањен. Српска војска полако постаје много озбиљнији фактор на бојиштима, о чему сведоче и победе код Бечкерека и Кикинде.
Војвода Стеван Шупљикац се српској војсци придужио тек крајем године и покушао је да је интегрише у регуларну аустријску војску. Међутим, он изненада умире приликом опсаде Новог Сада. Следеће године уследили су нови успеси српске војске код Вршца, Беле Цркве, Сомбора, у чему очигледан допринос дају и добровољци из Србије. Међутим, они се на захтев аустријског двора враћају у Србију, након чега долази до пометености у редовима српске војске у којој нараста недисциплина. У том тренутку поново на сцену ступа Ђорђе, који строгим ауторитетом уводи војне судове и обуздава анархију.
У неким од следећих битака подршку Стратимировићу пружа и бан Јосип Јелачић са својом јужном армијом. Планирани напад на Петроварадин је предухитрен, страшним бомбардовањем Новог Сада са тврђаве. Од целог града остала је само Успенска црква и пар кућа. Ђорђе се једва извукао са војском и муницијом, и повукао се ка Футогу. После тога је, због лошег здравственог стања, добио одсуство и отпутовао у Беч на лечење.

ОДАНОСТ ДО КРАЈА

Постајало је, међутим, све извесније да ће револуција бити угушена и да ће аустријска страна однети победу. Бечки двор је све више маргинализовао српске захтеве и идеју Српске Војводине. Српска војска је постепено интегрисана у аустријске јединице. На чела општинских одбора и магистрата постављани су људи одани Бечу. Стратимировићева идеја Српске Војводине полако се гасила. Срби су схватили да су изневерени и да су били само оружје Беча у борби против Мађара. Потврђене су им старе гаранције и привилегије, без помена аутономије.
Ђорђе Стратимировић се после свега поново вратио војничкој каријери у царској војсци. Оженио се по други пут, Аустријанком Албином Беко, ћерком једног аустријског племића. Кум на венчању био му је Михаило Обреновић, који се тада налазио у изгнанству. Из тог брака остало му је четворо деце – три сина и ћерка. У аустријској војсци достигао је до чина генерал-мајора. Пензионисан је 1859. године. У кругу породице поживео је до 1908. године, када је преминуо, 15. децембра. Пред смрт је подсетио на стихове народне песме: „Наљубио сам се лепих жена, најахао се добрих коња, наносио се светлог оружја”.
Ђорђе Стратимировић је личност препуна контраста. Још током живота превладавали су различити утисци о њему и у разлоге за то сада не треба улазити. Био је човек аристократског кова, образован, високог стила и културе. Пустоловног духа, због чега су му једни завидели, а други строго судили, веома храбар и потпуно одан свом народу. Није крио да је разочаран зато што његове идеје нису остварене.
Људи његовог времена могли су то боље да разумеју. Његош га је одликовао Обилића медаљом, кнез Александар Карађорђевић, одушевљен његовом храброшћу, поклонио му је своју генералску униформу, две Карађорђеве кубуре и сабљу.
Његова последња жеља – да буде сахрањен у Сремским Карловцима, дуго је чекала дуго на остварење. Напокон је испуњена. Предводник Срба у ратовима са Мађарима, половином ХIХ века, њихов омиљени Вожд, како су га звали, вратио се на тло којем је завештао своје најсмелије идеје. Његови посмртни остаци пренети су и сахрањени у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима у септембру 2021. Жеље које није могао да оствари, сада су испуњене. А његово име... напокон ће оживети у свести оних који, нажалост, толико мало знају о борби Срба за право на опстанак и слободу.

***

Похвала јунаштву
„Вожд Ђорђе Стратимировић, како га је српски народ северно од Саве и Дунава звао, био је неприкосновена личност у историји Српске Војводине... Био је војни вођа Срба током револуције 1848, где је у српско-мађарским сукобима однео више важних победа, сачувавши тако цркве, манастире и српски народ од великих страдања и тоталног уништења. Не само да је након стицања самосталности за Србе у Војводству радио као њихов политички представник, већ је био и дипломатски и војно активан у Црној Гори, али и неко ко се ставио на располагање Србији током Српско-турског рата 1876. (...) Одушевљен његовим јунаштвом, кнез Александар Карађорђевић му је поклонио своју генералску униформу, две Карађорђеве кубуре и сабљу. Такође, Његош га је одликовао чувеном Обилића медаљом...”
(Александар Ђурђев, председник Одбора за повратак Вожда Ђорђа Стратимировића у Отаџбину)

***

Испуњење
„Последња жеља вожда Ђорђа Стратимировића била је да буде сахрањен у Сремским Карловцима. У договору са његовим потомцима, формиран је Одбор за повратак његових посмртних остатака... Започета је не тако једноставна процедура, од Беча, па све до Сремских Карловаца. Ми смо само неко ко је препознао да је сазрело време да се вождова последња жеља испуни. (...) Морам са посебном захвалношћу да истакнем да смо наишли на подршку Српске православне цркве, где је владика сремски Василије уважио молбу да се посмртни остаци Ђорђа Стратимировића сахране у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Исто тако, дугујемо велику захвалност и игуману Клеопи, који нам је помогао да све буде достојанствено у манастиру који је њему поверен на старање...”
(Александар Ђурђев, председник Одбора за повратак Вожда Ђорђа Стратимировића у Отаџбину)

***

Плод свима видљив
„... Будући јунак српског народног покрета из 1848. и 1849. још у најранијој младости надахнут је истинским патриотским и витешким осећањима и тако оспособљен да одигра величанствену улогу коју му је наменила наша драматична, а често и трагична историја. Породица Стратимировић јесте веома посвећено неговала војничке традиције, па је управо због услуга хабзбуршкој династији, учињених у рату, од цара Карла VI добила племићку титулу... Ипак, Стратимировићева улога политичког и војног вође у највећој мери је везана за револуцију 1848–1849... Коначан резултат свих тих напора и положене жртве и данас је видљив у постојању наше драге Покрајине Војводине, која представља вероватно најзначајнији добитак и политички успех Србије у новијој историји.”
(Протосинђел др Клеопа Стефановић)

***

Пример који светли
„Био је врло омиљен у српском народу, нарочито код Шајкаша, јер је свугде с њима ишао у ватру и био је вођа и душа у српском устанку. Личном одговорношћу давао је пример војницима, који су га неизмерно волели. Ишли су као слепи за њим...”
(Из записа Михаила Полит-Десанчића)